Kad se pomešaju mastilo i suze dobije se priča od koje korist imaju podjednako i pisac i čitaoci. Prvi zato što pomoću slova pušta svoj bol najpre da prohoda pa onda da hoda i naposletku da trči i tako se oslobađa stega i okova u koje je upala njegova duša. Drugi pak pomoću te igre u kojoj nisu akteri poistovete sebe sa istima i shodno drami kroz koju ih usmeri crveni tok njihove reke dišu suze ili mastilo. A ako se desi da se poistovete sa autorom onda su u prednosti jer će trenutak kad u slova i redove njihov život nagoni mastilo i suze prepoznati i samim tim iskustvo zameniti stvarnim doživljajem.
