Autor: Prim. dr med Miloš Gostiljac, specijalista pedijatar
Fotogragija: Sokić Portal ,,Lipnica”“
Na starom već pohabanom putu zakrpe jedna na drugu naslagane, to selo moje plače. Na plotovima dvorišta i kapija već odvaljene ograde posrću kao pognute glave ratnika, od umora i naboranih godina, bivšeg sjaja i nadanja, što ostaše u obećanjima svetlih ideala…
I sloboda – nikada nepojavljenih i doživljenih vizija i nedočekane sreće.
Priče kruže i gase se,
starih ratnika nema više da bljeskom juriša u zagrljaj sreći krenu,
da pogledaju svoja brda i proplanke, svoje zore i uranke, tužne i setne oči majki
što ih ispratiše u svitanja jednih dana.
A dođoše i nova iskušenja, patnje i boli,
kao tek protutnjana oluja što tamnim oblacima novu najavljuje.
I opet moj sokak…
čeka da ratnici ponovo prođu,
da zaoru zemlju i miris pokošene trave pesmom opevaju,
da zvončićima đurđevka kike devojačke ukrase,
da venčiće na praznike pletu,
jorgovanima i ružama kapije i doksate ulepšaju,
kad se devojke udaju i prangije pucaju,
konji u čeze prežu, amovi svečani kićankama kite, nakrivljenih šajkača i kapa.
Korak po korak, tromi hod uz sokak moj, poneko i prođe,
klimne glavom setne oči zagledane u nemoć umiranja duše i srca,
vapaja i bola, u ćutanju nedodirljivih misli,
razapetih starenja kao zrele trave nepokošene i kukuruza neobranih,
seto moja i tugo,
da li vidiš, da li osećaš cvrčke nad napuštenim imanjima i posustalim voćnjacima.
Zašto su ti tuge svakodnevne razbarušena sećanja,
jedini dar nemoći opstanka.
Zaplačite latice, zašumite vihori, zamirišite bagremi i lipe, pojte pesmu slavuji u lugu.
Vas niko neće čuti, osetićete bat zaboravljenih duša što nekada hodiše sokakom mojim.
Večnosti sjaja, u ime opstanka i sete, tihim korakom, u predvečerje zaborava prizvah.
I opet suze zaleđene iz stisnutih srca, zabrađenih figura ženskih,
sa visova leleci starih gorčina,
tipik skoro utkan u pejzaž šumadijskih stradanja.
Dan kao blistavilo sna, letnje lišće sneno leprša, u noći uštapom obasjanoj.
O lepi moji, mili moji, sinovi mladi, dušom čisti, pogledom dečačkim, osmehom šeretskim.
Kako su čiste i čedne godine mlade,
ni kola doigranih, ni veselja dosanjanih, prangija nedimljenih
ni kapija đurđevdanskih okićenih,
ni buklija ispijenih, zlatnog žita neobranog, vina ne popijenog.
Vi zaspaste u idealima ogrnutih obećanja, u ime dana nedočekanih.
U ime gospodara, niko vam cveće ne donese na postelju večnu da uzdah nemoći oseti.
