Autor: Marina Stojanov
Fotografija: Marina Stojanov
Tražio sam da se vrati ona koju sam voleo. Tražim da se vrati ona koju volim. Odakle je vraćam i da li je postojala, ili sam samo sanjao te mutne oči zelene kao trula močvara koja sija u brlogu blata i odiše nekakvim prijatnim poverenjem koje mučno izranjava iz ove tame?
Prošlo je mnogo godina i više ne znam da li Zelena gospođica zaista postoji i pitam se da li je još uvek tako zelena kao onda kada smo između sklopljenih dlanova imali veru koja diše i čije srce kuca toliko ubrzano da nam sklopljeni dlanovi poigravaju od sreće nestrpljivi da vreme prođe kako bi naši snovi bili krunisani činom realnosti.
Da li sam Zelenu gospođicu držao za ruku, i da li je ta ruka bila njena, i da li je u njenoj ruci bila baš moja ruka, ili ruka nekog ko samo podseća na mene, likom, ne delom, ne rečima, ne poljupcem, samo likom? Šta li ona sada misli o meni? Živi li sa sumnjom u moje postojanje, gnuša li se svakog prolaznika koji joj zaliči na mene ili možda juri senku visokog muškarca u kratkom kaputu videći u toj senci svoju čežnju koja je boli i kida isto kao one kobne noći kada je prvi put osetila žar samoće na jeziku i kada je prvi put bačena u podzemlje gde žive izdati i prazni? Da li je ukus dunje vrati duhom u tu noć, i poželi li da opet ispovraća izgovorene i prećutane reči koje se gomilaju i tinjaju i umiru, neme, blede i prazne? Prazne…
Prazna flaša me podseća na nju. Ne puna. Puna flaša mi brani da je se setim bojeći se, možda, da neću podneti težinu tog kamena. Kad ispraznim flašu, dam sebi slobodu da se pitam, da priznam, da se sećam i da želim.
Sanjao sam je prošlu noć. A nisam ispraznio flašu. Video sam njen lik i telo sklupčano uz moje. Osetio sam ruke oko grudi i dah na vratu. Suza sa njenog obraza slila se na moje rame. Opet sam joj okrenuo leđa. To je moje prokletstvo: okrećem leđa od svega što me poznaje, od svega što može da me ogoli i sroza nisko do samog kraja, do samog početka, da me vrati u utrobu iz koje sam ponikao go, uplakan i nesrećan, i da me ostavi tu u nepoznatom da sam stvaram i da opet izgrađujem naučen na svojim greškama i sprečen da ih ponovim, jer čemu ponovno rađanje ako ću opet na polovini umreti kao posrnuli anđeo.
Bilo je mračno i hladno, ali zagušljivo od uspomena koje sam video u njenim očima kada sam se okrenuo da je drsko upitam čemu opet suze. Oči mutnije nego ikada, pokazivale su mozaike uspomena, sklopljenih kockica i povezanih niti. Ceo svoj život video sam noćas u njenim očima i svako moje obećanje koje nisam ispunio bilo je obeleženo crnim tačkicama koje su se, kako su slike života odmicale, povećavale i pretvarale u velike crne mrlje dok najzad nisu obojile zelene oči u crno. Zabolelo me je. Stena na grudima. Vezan sam za dva konja od kojih svaki trči na svoju stranu. Osećam kao da mi lome pluća. Čujem njene reči:
To nisu pluća, dragi. To je duša. Tu se nalazi duša. Napokon te boli. Srećna sam.Izgovara to kroz osmeh.
Iako sam se probudio, čujem je i dalje. Da li je srećna? Eh, da smo tada znali… Ali sada znamo, oboje. Vreme ubija ljubav. A ja sam zakasnio. Kasno sanjam neke snove.
U sobu je ušla plavooka.
Šta to radiš, dušo? Zatvoren si u sobi od sinoć. Hajdemo napolje da uživamo u divnom danu…Zatvorila je vrata i pre nego što je čula odgovor.
Čeznem o njoj, draga. Želim je. Ali kasno.