Autor: Marina Stojanov
Ilustracija: Marina Stojanov
Gde se nalazi linija od koje počinje dno i zašto se hvatam za konac tvog rukava kada u zadnjem džepu nosiš makaze podsmevajući se, već dugo, mojoj upornosti koju želiš da presečeš i uniziš?
Svoju visinu prizemljujem želeći da postanem toliko mala da mogu stati u ogromnu veličinu tvoje ličnosti koja je ispunjena izmišljenim vrlinama, i u kojoj nema mesta za mene veliku, za mene pravu, onakvu kakva jesam. Zato izbacujem iz sebe sve što imam, raspremam se kao fioka želeći da se složim uredno i oskudno ne bi li, slična tebi, dobila mesto između tvojih ruku i na tvojim grudima.
Kalup. Sećaš se?
Za koliko besmisla prodaješ obećanja i koji bog pretvara zakletvu u kletvu? Na čije cipele padaju suze u vidu kiše, i ko gazi svojim stopalima po slanim barama ove agonije iz koje se ne budimo već milion trenutaka?
Zaboravljajući kako se izgovara NE, i da se kuća ne prodaje za šaku kukuruza, dozvoljavam da moja misao o tebi preraste realnost o tebi, praveći od tebe komparativ- lepši, prijatniji, čovečniji. Bolji.
Ali, moraš znati.
Kada svojim krivim postupcima napraviš od dobroga lošeg; kada ga udaraš svojom nadmenošću toliko dugo, večno; kada ga vučeš po blatu ne dajući da na trenutak podigne glavu; kada zbog tebe izgubi veru, i strah, i ideal- stvorio si dvojnika koji zna za nemar, za svejedno, za “vrati”.
Kada dobrom čoveku oduzmeš misao da je dobar, i kada on progleda nakon svih pomračenja koja su na trenutak od njega napravila emotivnog slepca, dobićeš nizak udarac u sujetu i roj bačenih mačeva od kojih je svaki programiran da napadne posebne tačke tvog despotizma.
Neka te ne iznenadi ono što sam sad, obula sam tvoje cipele za gaženje. Težak je bio put od moralnog džina do patuljka. Težak je put od mene do tebe, od neba do podzemlja. Zbog te težine sada sa lakoćom vraćam, ne verujući više u onu svemirsku ravnotežu o kojoj sam ti često govorila. I opravdavam onu staru: “Učenik često nadmaši svog učitelja”.