Bila sam tinejdžerka… zaista najlepše vreme… Te sada već davne 1999-te godine, u naš kraj je stiglo dugo očekivano proleće, koje je baš tih dana probudilo usnulu prirodu… Usnulu prirodu je još neko probudio…
Te večeri negde oko pola šest, šest popodne, moja porodica i ja smo seli da večeramo, odjednom se začuo lavež pasa i moja siva mačka je uletela u kuću, zatim neko zujanje kao roj stršljenova, samo jače i zvučnije. Prekinuli smo sa obedovanjem i izleteli smo napolje da vidimo šta se dešava, odmah su se začule i sirene, i avioni su nadletali iznad naše kuće i počeli da bobmbarduju aerodrom Lađevce. To sećanje mi i dan danas ledi krv u žilama. Ostala je velika trauma i ožiljak, koji nikada neće zaceliti. Dugo nakon toga nisam mogla da letim avionom (kao da su mi putnički avioni nešto krivi), ali to nadletanje i taj zvuk godinama u meni pomera nešto, što mi i dan danas izaziva strepnju.
Iste večeri, tople, kao i ove 2019-te, devetnaest zemalja NATO, predvođenih velikom Amerikom, počele su agresiju na našu malu zemlju. Tokom te akcije, 78 dana, pod ironičnim nazivom “Milosrdni Anđeo”, stradalo je preko 2500 ljudi, a oko deset hiljada je ranjeno. U ovoj “milosrdnoj” akciji, oštećeni su vojni i civilni objekti, porodilšta, bolnice, škole, pruge i mostovi… A ponajviše zdravlje ljudi…
Dve decenije nakon toga, šta mogu da kažem?
Ne mrzim nikog. Naprotiv, imam prijatelje širom sveta raznih vera i nacija. To nisu krivi građani, ni državljani tih zemalja, kao ni ove naše… Neko iznad, neko ko je imao veću moć je zapovedio da se tolike bombe “izruče” na nas…
Laik sam kada su medicina i hemija u pitanju, ali nekako znam da su nam i voda i vazduh i zemlja zatrovani. Ubeđena sam. Ako ništa, ono bar ljudi koji žive u okolini gde je najviše bombardovano, po mnogim statistikama su najoštećeniji kada im je zdravlje u pitanju.
Znam da će mnogi reći, mi se svakim danom zračimo, što mobilnim telefonima, što ostalom tehnikom, ali ipak, kad ti neko izruči nešto sa supstancama koje tope čak i metal, nemamo šta da pričamo… Kao laik, uverena sam da će decenije, ako ne i vekovi morati da prođu da se očisti naš ekosistem od posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom.
Činjenica jeste da je NATO bombardovao hemijska i naftna postrojenja koja su izuzetno opasna kako po zdravlje ljudi tako i po kompletni ekosistem. Ova postrojenja se nalaze na mapama HAZARD-a i predstavljaju objekte koji se u slučaju rata ne bombarduju kako ne se ne bi izazvala velika katastrofa. Izazvana je trajna katastrofa. Pametnom dosta.
Posledice NATO bombardovanja su tragične i genocidne na ovom prostoru i to je činjenica!
Nad Srbijom i danas lebdi strah od zlikovaca… Ne treba da se svetimo, ali ni da zaboravimo, da bar sada pokušamo da budemo ljudi… i da više nikada ne dozvolimo da se tako nešto, niti slično ponovi… I u ime ove priče, upravo sam emitovala na radiju pesmu od Srebrnih Krila:
“Nek’ zivi ljubav nek’ se budi dan neka svako dijete ima miran san…”
