Autor: Dragana Đurković Tošić
Lektor: Dijana Tošić
Ilustracija: pexels.com
Kad sećanja počnu da žuljaju kao snovi koji bi da otvore prozor i obelodane se onda se u mojoj duši uskovitlaju uspomene. Pritisnu srce koje počinje da se bori za vazduh.
Volela sam ga bez uslova i uslovljavanja. Bio je rosa na mojim pupoljcima, prozor moje duše, moj srećni loz, karta za predstavu koja se igra bez prestanka, moja talija, kodni broj sa kojim se otvara šifra mog srca. Moj zaklon sa severa. Porporni zid. Moja reka ponornica. Sigurna luka. Bio je moja pesma. I moja priča. Pola moje duše. I pola moga srca. Moj život ceo. Gde god da sam kretala nosila sam ga u pogledu. I u uzdahu. I u izdahu. Disala sam zato što sam znala da sam zaspala ispod trepavica u kestenjastom oku.
Ipod njegove kože sam spavala ušivena u pore i drvenim čunom plovila po bespuću brzaka njegove crvene reke. U prvim sedim me je nosio ušivenu kao amajliju da mu budem tik uz srce i zadenuta za rever kaputa kad seta navali da kuca i kljuca o nedostajanju.
Čežnjom smo se pili pa tražili u rimama, u slovima, u rečenicama. Umela sam da ga smestim međ’ korice knjige i tamo sačuvam i od sebe same. Da mu dodam stručak bosioka da me po tom mirisu prepozna i da kao i lane pre nego sneg zaveje breg i kuću alene boje po mirisu pozna da znam za onu suzu kojom je priznao da duša njegova ječi zbog vremena koje se isprečilo između nas.
A znam i zbog čega. Morali smo da se vratimo sebi samima. Morali smo da pogledamo u ogledalo ispred sebe i priznamo da ovako ne može da se voli. Ne u ovim godinama. Ogledalo ispred mene je ćutalo ali sam videla kako mi srce krvari zbog suza nataloženih i kako mi dušu ranjenu odnose anđeli da je zakrpe slovima njegovog imena. Priznala sam da dišem za ta slova i da sam spremna da ležim i na golom kamenu, bosih nogu da stojim na kiši, da živim na vodi i hlebu ali da bez njega ne mogu. On se još jače savio, bolno zaplakao a vreme je napravilo dve obale. Svevišnji je odlučio. Vaša je duša zrela, netaknuta, cela, i nemate pravo da je pocepate, da dozvolite da iz nje seme proklija pre vremena. Obmotaću tri pojasa oko nje da je zaštitim kad vi ne umete. Za to vreme vratiće te se na svoje postelje i zaboraviti sve. Iznova morate istim putem. Zaborav će vas prekriti a Ja koji volim sve što sam stvorio moram da vam kažem. Ne žurite, sve je sadašnjot. Ne možete do mene dok ne naučite da je ljubav smirenje.
Žutela sam zajedno sa lišćem na tankim brezama i stoletnom hrastu. Nisam imala ni snage ni volje da se pokrenem, udišem vazduh ili zalijem crvenu muškatlu. Obe smo bile sparušene i žedne. Ćutale smo bez nade. Ponekad, samo ponekad, bih ga srela, poljubio bi mi ruku ili obraz a da nisam znala zašto to čini. Nismo više disali, ni žuborili, nismo više voleli. Mislim da Bog većim blagoslovom nagrađuje muškarca kad mu šalje zaborav jer je moj Pavle zaboravio sve. Ja nisam mogla. Progonile su me te oči u kojima sam stanovala od postanja. U kojima sam bila seme karanfila i duša neraspolućena i nekontaminirana. A možda mi i praroditeljka Eva nije dala. Zato sam se više i mučila.
Nemir i nesmir su me pohodili a da mi ništa dobro nisu doneli. Lažem jesu. Doneli su mi suze koje su spirale otrov sa moje duše. Smirile moje trzaje i moju potrebu za Pavlom. Suze koje su me izlečile. Napokon sam progovorila ćutanjem i tišinom. Pavle je za to vreme lutao po bezvazdušnom prostoru i žnjeo mesečinu. Sa nesanicom se družio. I naučio kako se pišu pesme. Kako se stih prošiva koncem od sna i zaborava. I da mladu pesmu mora da ostavi da ukrti isto kao i vino jer kad bi se odmah popila postala bi otužna i bljutava. Tako je svako od nas na svoj način vraćao dug iskonu i približavao se Božijem naručju…
Tek negde u martu ove godine kad su nam se ruke uplele posle višegodišnjeg posta i kad se probudio uspavani disk tu negde u donjem stomaku pogledom smo spoznali da smo jednom bili celo i da smo se te večeri ponovo našli. I… da sada znamo cenu razbijenih rima, neprospavanih noći i zaborava. Čvrstina našeg zagrljaja nas je opomenula. I romor sa Pavlovih usana: Ja tebe mnogo, mnogo, volim! I onaj poljubac kao lahor vetra.
Pogledali smo se još jednom. Znali smo da ponovo moramo da odemo. Ja sam to vreme iskoristila da uđem međ’ korice nove knjige. Ćutim i čekam. Znam onog dana kad te iste korice Pavle otvori znaće da se ispunilo vreme. Mirno čekam. Znam, Bog nam je darivao zaborav da bi nas sačuvao za sebe.