Autor: Dijana Tošić
Lektor: Dijana Tošić
Foto: Iz arhiva Dijane Tošić
Objavljeno u knjizi: “Srpkinjo, snago i uteho”
Kosovska je zemlja žedna uzavrele, borbene krvi i suza žalosnih. Gladna je ljudskih žrtava i bojnih pokliča. Najvrednija srpskom rodu, plodna pa rađa uspravne spomenike srpske vere. Nju su nam preci u amanet ostavili da čuvamo i branimo, nikome da je ne damo, da nam sem naše dece niko na nju prava ne polaže. A ovih se dana, Ismailćani pokondirili pa je hoće. Da preko mog ognjišta granice carstva šire, da potiru manistire i svoje minderluke grade.
Još uvek me kneginjom nazivaju, čak i caricom, kako pronosi vihor. Samo sam uboga i nišča, udovica, kćer i sestra posuta pepelom. Uplakana majka koja posla na Kosovo ravno hiljade i hiljade dece svoje. Zmije i aždaje mi ih rastrgoše. Kao juče da je bilo kad sam braći ruke oko vrata sklapala moleći ih da mi barem jedan ostane u Kruševcu. Nijedan ne htede sestri molbu da ispuni. Padoše svi do jednog. Među Jugovićima izdajnika biti nikada neće. Ostade mi nejač i mlade udovice, ucviljene majke, uplakane sestre. Srbijo moja, ko će sada da te brani? Kako bez Lazara da ti granice očuvam, mladu krv podarim da te čuva od neprijateljskih čeljusti? Sa svih strana hoće da te rastrgnu među sobom, svako na tebe prava polaže, a moja si, naša! Ko će pomoć pružiti i ublažiti glad i žeđ tih ala? Da li onaj koji me u ovu poziciju stera ili onaj koga najvećim izdajnikom zovu? Kome da verujem? Kome sudbinu u ruke dece da prepustim?
Šta smo to Bogu zgrešili da mi zemlju cepa, čeda otima i strah i bol međ narodom seje? O šta smo se tako ogrešili pa svak’ želi da nas satre, potre, kao da nas nikad bilo nije? Trn smo im u oku, a nikada tuđe poželeli nismo.
Pomešali se tuga i bes. Znam, gore mešavine nema. Pati zemlja za osvetom. A da li je istinski potrebna? Osveta mora imati više ciljeve, sama po sebi ne znači ništa. Jesmo li spremni za to? Zar ćemo tu lekciju dati onima koji iza nas ostaju? Da li Srbe pamtiti kao narod osvetnički? Prikupićemo saveznike, ipslanirati je i osećati se moćno. Samo prividno. Istinske sreće neće tu biti, teško se posle osvete živi. Ona će uvek tražiti više, lanci su njeni prejaki, steže biće do granica pucanja. Da oprostimo? Svima? Neverniku koji nas u crno zavi i sa njim savez sklopiti. Znam, posle oprosta duša će se ponovo roditi prazna, spremna da primi plodove neke nove sreće i svega lepog što je iz nje nastalo. Jesmo li sposobni da oprostimo otimanje? Kidanje junačkih glava? Nemanje grobova na kojima bi spomenike digli? Možemo li dati i više od onoga što nam uzeše?
Svak’ sad želi krunu na glavu da stavi. Neka je mala kao naprstak, ali neka je kruna. Bitnija im je od glave. Prodaće za presto i veru i jezik, narod i običaje, samo da se ustoliče.
Preci moji, šta ovo dočekasmo? Zeleni nam vrag nad glavom stoji. Hoće veru da nam otme. Žene i devojke da poturči, nejač za svoju vojsku obučava. Da dam Oliveru, mladu i zelenu, Srbiju da mi spašava. Zar da na njena pleća toliku brigu i teret da namećem? Da joj dozvolim da nam buduće neprijatelje rađa? Od doma da je odvojim, od vere da je odmetnem? Zar da se pet puta dnevno klanja umesto krstom da se krsti i poste da posti?
Lazare, šta da činim? Oče, na koju stranu da se okrenem? Kako novu vojsku da skupim? Čime, neznane mi grehe, da sperem? Kako Srbiju da dignem i decu svoju sačuvam tih nezasitih usta aždajinih? Moram li najrođenije da žrtvujem da bih imala čime da vladam?
Toliko pitanja imama, ali odgovora ni od kuda. Moja mudrost nije tako velika kao tvoja Lazare, pa da mogu sama sve odluke doneti. Ne smem ni da tužim za tobom, kako bih inače, sve su te oči pune nade i zebnje, straha i suza, uprte u mene, očekujući spasenje. A ja ga ne vidim, grešna.
Na Kosovu više božura nema. Reke krvi teku, zalivaju naše spomenike. Prolama se bolna pesma devojke koja izgubi svoj jedinog dragana. Tuže sestre i majke, za braćom i sinovima. Kuće nam u crno zavijene. Srbija je i u bolu ponosna i uzdignute glave. Srpkinje će prkosne i dalje biti. Jake da izdrže najteže udarce, nežne da svaki dečiji plač utišaju dodirima. Emotivne da svaku suzu u pesmu pretoče, da svako sećanje na srpske junake očuvaju u pričama. One su moja snaga i volja da nastavimo dalje. Neće se srpsko ognjište ugasiti ovom bitkom. Još uvek Srbija ima moći da opstane, da se drugima sa puta ne sklanja. Itekako će Srbijom mladi despoti vladati i ugled očuvati. Rane ćemo zašiti pa u novu borbu krenuti. Svu mudrost i hrabrost skupiti, potez povući i Boga moliti da nas održi i podrži u narednim danima, godinama.
Sem vere, Srpkinje moje, ništa nemamo. Ona nas je održala u najtežim danima i tu ćemo utehu uvek pronaći. Ne dajmo na našu zemlju, jezik i narod, to je ono što nas čini najjačima. Učite decu svoju koliko je Srbija vredna, da nikada ne zaborave potomke svoje, junake koji padoše pod osmanskom sabljom zarad naših života. Svakoga dana ih podsećajte od koga potiču, ko nam preci behu. Pričajte im koliko smo bogat narod i koliko imamo da ponudimo. Usadite u njih seme dostojanstva, časti i čistog obraza. Neka nam rađaju čestite i poštene, hrabre i jake potomke, nek vide neprijatelji kako Srbija ima na koga da se osloni.
Budimo kao voda. Jaka da probija i stene, mudra da ume prepreke da zaobiđe. Znam da će zemlja vazda biti žedna krvi, gladna boli i tuge, ali ćemo je zalivati i hraniti ljubavlju. Videćete kako će nam se trava više zeleneti i božuru još mirisniji biti. Gledaćemo pravo, i pokazati koliko veliko srce imamo, koliko sveta u naš zagrljaj može stati.