Autor i lektor: Dijana Tošić
Foto: pixabay.com
Ne znam da li sam ti bila ponos ili razočaranje. Ne sećam se da li si me ikada vodio u šetnje i na kolače. Nisam sigurna da si me ikada uzeo u naručje, spustio u krilo i pričao bajke. Kao da te u mom detinjstvu nije bilo, a opet sam te neizmerno volela.
Ovog jutra je prodorno zazvonio telefon. Znala sam vest i pre nego što sam se javila. Nisam plakala. Ti si bio jak, a ja sam tvoja krv. Jača sam nego što me pamtiš. Ugrizoh se za usnu, spakovah stvari i pođoh na put, da ti poslednji put dođem. Da te ispratim na večni počinak. Gospod te je pozvao, a taj poziv niko od nas ne odbija. Ostaje mi nada da si na jednom lepšem i svetlijem, boljem mestu. Tamo, gde nema više bola, muke i kidanja, da me čekaš da se jednoga dana ponovo sretnemo. Moliću se anđelima da te vode kroz sve nepoznate trase, da ti pomognu da zaboraviš sve muke koje na ovoj trošnoj zemlji si morao poznavati.
Ostaće mi nerešena enigma zašto si godinama smatrao da ću načiniti iste greške kao kćer tvoja. Možda si zato i bio suzdržan prema meni. A možda je i daljina učinila sve to. Ne znam. Prekasno si se otvorio, prerano otišao da bih sada odgovor imala.
Nisi mi dopustio da te upoznam, da ti se približim. Hladan i nedostupan si bio, pa sam o tvom životu saznavala sklapajući delove priče. Periodično saznavane delove skladištila sam u memoriji da bih imala neku sliku o tebi kada ovaj dan dođe. Ne znam da li sam te ikada uvredila, oprosti ako jesam. Oprosti mi, ako si ikada i čuo nešto sramno za mene pa si morao pognuti glavu. Izvini ako nisam bila uporna u rušenju zidina koje si oko sebe podigao, kako bi prodrla do suštine tvoje.
Posmatram ti oči zanavek sklopljene, usne u poluosmeh razvučene i shvatam da si mir našao. Tako spokojno izgledaš. I svakog momenta očekujem da ćeš me za ruku uzeti, pogledati i pitati: „Gotov li je taj fakultet, dete?“ Ali ti i dalje spavaš. Neću plakati, rekli su mi da to nisi voleo. Zarivam nokte u dlanove da zaustavim taj potok koji preti da probije branu. Ne obećavam, ali samo pokušavam.
Znaš, boli me što ti nisam bila unuka za pamćenje. Što sam bila kraj tebe samo par dana godišnje. Boli me i što se nikada nismo razumeli, tuđi jedno drugome. Gledaju me ovi ljudi kao da mi mesto nije ovde, kao da nemam prava da te oplačem. Kao da je stranac u tvojoj kući. Kao lopov koji se sprema tuđe da uzme. Nisam! Ja sam samo htela reči mudrosti i pravednosti od tebe da čujem. Da me kao žensko čedo podučiš svemu što si kroz život prošao, da mi pričaš o svojim danima sreće i tuge. Da te pamtim po pričama tvojim, ne po slikama na zidu. Neću da mi sećanja na tebe budu obojeno tvojom odsutnošću i guranjem mene iz tvog života.
Bole me i danas ta tvoja ravnodušnost na moje ruke pružene ka tebi. Gledaš li me sad? Čuješ li tamo moje reči? Znaš, sigurna sam da ovaj prag neću preći još dugo godina. Možda nikada, možda još samo jednom. Imam još nekog odavde ispratiti jednog dana. Nije to moja odluka, znaš i sam da je život. Onaj na koji me nisi pripremio, već onaj koji sam sama spoznala. Jaka sam na tebe. Surova, kao ti u mlađim danima. Ponosna i sebična, čime se dičim previše, ali nisam gene mogla birati. Neću, zaklinjem se, neću dizati bedeme oko srca svog kao ti. Pustiću u njega svako živo biće da me ljubavlju ispuni. Preneću drugima sve što znam, dati im sebe. Učiću na greškama tvojim. Da vidiš. Da spoznaš koliko si u krivu bio.
Prosto ti bilo. Putuj s mirom. Čekaj me tamo sa druge strane. Skuvaj nam, kao i poslednji put, dve crne kafe, sigurna sam, želećeš da se ispričamo.
Dijana Tošić
Rođena je 16. jula 1991. godine u Beogradu. Završila je Gimnaziju u Čačku. Ljubav prema književnosti navela ju je da diplomira na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, na katedri za Srpski jezik i književnost.
Kratke priče su joj objavljene u raznim zbornicima i elektronskim medijima.
Živi i stvara u Novom Sadu.