Piše: Verica Đokić, diplomirani politikolog i diplomirani lekar prirodne medicine
Veza između emocija i hrane kreira se još u detinjstvu, a kasnije preslikava i prenosi kroz celu životnu dob. Najčešća negativna osećanja “uvezana” sa jelom su: bes, strah, nemir, uzbuđenje, osećaj krivice, nesigurnost i potiskivanje reakcija.
Amerikanci imaju jedan sjajan izraz – “Emotional eater”. Na našem jeziku to bi bilo nešto kao osoba koja “jede svoja osećanja”. To znači da osoba nije naučila da razlaže i ispoljava emocionalna iskustva, nego ih “izbacuje” kroz rituale vezane za hranu.
To me je podsetilo na priču jedne šarmantne klijentkinje, toliko simpatične da se uvek nasmešim i pri samoj pomisli na njeno veselo lice. U svakom slučaju, došla je u ordinaciju, sela preko puta mene, slegla ramenima i jednostavno rekla “Ja pazim šta jedem dok ne vidim svekrvu, ali nakon svakog susreta sa njom ja MORAM da pojedem šest krofni. Dok to ne uradim nisam sva svoja! I tako svaki put…”
Naravno, kroz seriju razgovora i tehnika koje primenjujem u radu utvrdile smo da njen ritual nije vezan samo za svekrvu, nego za svaku stresnu osobu… Šablon je isti, samo se “sredstvo” menja. Na poslu to nisu krofne nego mentol bombone, kod sestre tri cigarete…
Višak kilograma koji “emotional eater“ donese sa sobom potpuno su nevažni.
Dokle god ne rešimo uzrok, kilaža se može spustiti uz mnogo muke i samo privremeno.
UZROK JE TAJ KOJI ĆE UVEK IZNOVA DIZATI KILOGRAME SILOM JAČOM OD BILO KOJE VOLJE DA SE NAČIN ISHRANE IZMENI.
Da bismo mogli izbalansirano da se hranimo neophodan je unutrašnji mir. Do njega se ne stiže lako, ali to je najvažniji projekat i najveći dar koji sebi možemo da podamo. Regulisanje ishrane se mora prožimati sa time, jer samo tako ima smisao, i trajanje.