Autor: Stefan Đorić
Videh nebo kako vatru bljuje,
Otkriveno srdžbom protiv zla čoveka,
I dok gresi rastu kô korov što truje,
Jedino će ljubav trajati do veka.
Kada nebo vikne i sve zatre tamom,
I nestane sunca, jeseni i zime,
Ti ćeš opet doći i u meni samom,
Prostrujaće iznova tvoje moćno ime.
I seni će treptati u drhtaju mora,
Dok sve huka jede i mrak živi gazi,
I neće se znati da li sviće zora,
Il’ sve čovečanstvo u ad živi slazi.
I tada će čovek još uvek da trune,
Od bolesnih misli što ga grobu vuku,
I ljubav i jad kô prošlosti rune,
Vezaće nam prevoje uzamrlih ruku.
I u dane vatre što će da me kuša,
Ustreptao staću nem pred svoj dan sudnji,
I kad celu zemlju prezre moja duša,
Ni to neće staviti, kraja mojoj bludnji.
Prestravljen od užasa i kostiju slabih,
Dok mislim o propasti koja mi se sprema,
Očajno izgubljen, jecajući sad bih,
Da tebe zagrlim rukama obema.
I kad nebo satre sve sada i dovek,
I kad ljudi nemoćni stanu da se smeju,
Zapitaću sebe da li tebe voleh,
Ili samo ljubljah o tebi ideju.
Stefan Đorić je rođen 1992. godine u Čačku gde je završio osnovnu i srednju Ekonomsku školu. Nakon duge košarkaške karijere koja je trajala dvanaest godina, svoj život i studije usmerava ka Bogoslovlju. Nakon dobijanja diplome diplomiranog Bogoslova na Pravoslavnom Bogoslovskom Fakultetu u Beogradu, započinje master studije 2016. godine na Akademiji Sv. Vladimira u Njujorku gde sada završava prvu godinu master studija opšte teologije.