Autor: Milovan Aksentijević, Okland, Novi Zeland
Lepoti tvojoj,
skinuću sa neba zvezde,
tvojoj lepoti,
posvetiću stihove i rime,
i uzdignuti ih do nebeskih visina,
odakle ih niko ne može da skine.
Lepoti tvojoj,
satkaću ćilim od svile,
tvojoj lepoti posvetiću najlepša svanuća,
a pesmom opevati čarolije
što izmamiše moja nadahnuća.
Lepoti tvojoj,
pokloniću zalazak Sunca i svitanje,
tvojoj lepoti darivaću uzdahe, zanos i ushićenje,
i uramiću je u ramove zlatne,
da večno plamti kao snoviđenje.
Lepoti tvojoj,
pokloniću nadolazeće zore,
tvojoj lepoti darivaću bukete najlepših boja,
upregnuću dorate, riđane i bele ate,
da kočijom sa tobom prostranstvom jezde,
i da se povremeno u moje pesme vrate.
Lepoti tvojoj,
svet će se pokloniti,
po zlatnim ramovima i suze proliti,
ja ću se u ime Boga prekrstiti,
što je sudbina tako prorekla,
da lepota tvoja i moje pesme
večno traju,
dokle je sveta i dokle je veka.