Autor: Prim. dr med Miloš Gostiljac, specijalista pedijatar
Morski talasi su penušavo mirisnu slanost kao pena rasprostrli po plažama Bibinja, malog sela u blizini Zadra. Razigrana cika dece, trčanje po prašnjavom drumu, žbunovi glogičastog šiblja, nekoliko maslina i skoro osušeno drvo bagrema ispod koga su hlad tražila deca igrajući se igre sa naizmeničnim slaganjem krupnijih kamenova u krug, stavljajući ih sve brže i brže. Sunce je prilazilo horizontu, zlatni sjaj kraja leta, izdužene senke, malo svežiji vazduh, činili su uobičajenu mirnoću trenutka.
Sa stare terase, Edova majka Marija doviklnula bi reskim glasom ”Mira di si do sada, šta je vraga s vama, večera se hladi ..”
Marija je svako veče spremala različitu vrstu ribe, povrća bi bilo u izobilju, obavezno maslinovo ulje, dalmatinski sir i puno salate. Deca ogladnela, celi dan trčkaranja i kupanja ostavio je traga, brzo bi dotrčala.Morali su oprati ruke kišnicom, vode ne beše. Petar, gost iz Srbije sa svojim roditeljima beše došao u poseti stricu Rašku, oženjenim Marijom. Ona je bila kao i većima dalmatinki, vitkog stasa, oštrih crta lica sa veselim zelenkastim očima koje su odavale spontanu i vedru narav. Glasna priča, na granici vike, čak i kad su sagovornici blizu, čudno je delovala Petru. Marija je imala običaj reći “To nam je od talijana ostalo, ća ćemo tako naviknut smo”.
Tišina i zveckanje posuđa, mirisi rasplinute topline jednog trenutka, snažni utisci detinjstva, ostavljilu su neponovljivi duborez u mislima Petra, toliko različito od onog što je navikao, nepoznato i šarmantno utiskivanje za buduće treptaje života. Edo, već odrastao, svako veče bi nakon večere sa Petrom i bratom Jurom sedao u čamac i izlazio na more po novu ribu . Te večeri, umotan u ćebe Petar je zaspao vrlo brzo, Jure se junačio, ali mu je bilo sve teže držati otvorene kapke. Najzad Edo je ostao jedini budan, pokrio je Petra i brata. Kad ih je probudio, već je bio pri obali.
Raško, Emilijin brat bio je pred odlaskom na Sinaj u mirovnu misiju, Marija je želela ugostiti njegovu rodbinu, pozvala ih je na letovanje u Bibinje, siromašno dalmatinsko selo gde je rođena. Sporečkanja Raška i Marije bila su svakodnevnica, iz gledalo bi to kao tipično dalmatinsko “nadvikivanje”. Oni bi se čak i pred nepoznatima glasno nadmudrivali, međutim bilo je i neobičnih izjava “Di se udadoh za srbijanca” ili “Oženih se sa ustaškom lepoticom”. Edo nije voleo te upadice, njegova naklonost majci bila je otvorena, oca je poštovao. Marija je svake nedelje išla u katoličku crkvu, Raško je često bio nervozan zbog toga, Mira je sa žaljenjem to posmatrala “Rale moj tatice, di ćeš izaći na kraj sa materom……”
Godine listanja u smenama godišnjih doba, odrastanja, zaljubljivanja, nadanja brzo su učinile povremena sećanja na te dane jedinom tihom-tinjajućom vatrom nezaborava detinjstva i sećanja na roditelje. Čudnovati, neshvatljivi preokreti, polako su kucali na vrata sudbina.
Rascvetala Šumadija 1982 godine, ćarlijanje povetarca, mirisi cveća, višnje u starom dvorištu, livade posute raznobojnim cvećem. U predvečerje divnog dana, na zalasku sunca moćno raširenog nad obroncima, najavljena poseta Marije sa decom. Celi dan se spremala originalna jela, salate, voće, pite ukrašene cvećem, sokovi i alkohol. Petar se pomažući majci trudio da dvorište bude očišćeno, cveće zaliveno i sveže.
Emilija, neuobičajeno plavih očiju, vedrog duha, pokretljivošću i užurbanošću je zračila radošću zbog dolaska gostiju. Boraveći u Bibinju, zbližila se sa Marijom, to ne beše kurtoazno, već zaista spontana sličnost temperamenta, čak se i Raško čudio tolikoj usaglašenosti. Najzad, pojavi se Marija “Gospe mi, ti si sve lipša i mlađa, ti nisi za
ovaj svit ovdi, idemo nas dvi za Dalmaciju…”
Jedino je Mira došla sa roditeljima, Edo je već bio na međunarodnoj obuci za tankere, Jure polagao ispite. Neuobičajenost Mirinog šarma i dobrote beše blistava neobičnost, izrasla u vitku devojku, posebne lepote, tipično za mediteran. Toplina maja, poj ptica, tople večeri, dugovremenska priča-sve to beše uz mesečinu nesvakidašnji užitak.
Postoje trenuci treptaja duše koji se ne zaboravljaju. Petar je pozvao i svog prijatelja Marka koji je svirao violinu i gitaru,kroz noć su umilni zvuci lepršali poljima izniklih žita, treperIlo je lišće – srećni trenuci jednog života.
Mirin boravak kao da je preporodio Raška, stalno je obilazio rodbinu, dugo u večerima pričao, svaki dan je noćevao kod različitih rođaka koji su se otimali o njega, dolazio bi za ručak samo po Mariju da je povede i upozna sa nekim. Ona se takođe nekako promenila, prijali bi joj ljubaznost, gostoljubivost, obilje hrane. “Da sam umrla ne bih znala da je Raškova rodbina takva, ipak me je Bog spojio gde treba” kazala bi i još više se držeći Emiliju pod ruku naklonila glavom ka njoj dok bi šetale trotoarima.
Dolazio je dan njihovog povratka, kao kraj dana,kraj zvuka,tiho padanje noći zveckanja čaša penušavog pića nisu najavljivli iznenađenje. Mira je zvonkim, odlučnim glasom, u prisustvu rodbine izjavila “Ja ostajem ovdje,ja sam se zaljubila i udajem se – za Marka”. Raško je zanemeo, Marija zaledila pogled, svi su ćutali. Nestvarnost kao olujna kiša, tiho more iznenadnim talasima udaralo je srca. Svako je na svoj način to doživljavao.
Otac joj odgovori: “Mira nemoj me sahranjivati”
“Što čudno, među svojoma si, tu ćemo te sahranit” – u glasu se oseti odlučnost.
Rasplinutost sudbina, čudni šareniš prepleta kao oblacima obavijen odjek traga svetlosti što nestaje u zatamnjenosti oluje. U rano jutro i kiša krenu, hladan planinski vetar se odnekud pojavi. Marija i Raško otputovaše oka ne sklopivši, svi su ćutali, teška srca i u suzama zagrljaj na rastanku. Voz ka moru odnosio je i poslednje mahanje.
Koračao je život putevima nepoznatim, skakutali su događaji kao kapi kiše odbijeni od tla.
Mira se ubrzo povukla u sebe ne kontaktirajući ni sa kim, odbijala je i telefonske pozive. Pojavila se par puta na kratko da pozdravi Petra, vidno neraspoložena, tužnog sjaja u očima. U kratkom razgovoru sa Petrom izjavila je „Braco, ja znam da neću živeti dugo”.
Ubrzo, niko od rodbine nije znao gde je, svi su se počeli plašiti, raspitivali su se ne smevši da nazovu Mariju. Najzad Mira se javila – otpočela je život u Beogradu, zaposlila se na Vojno medicinskoj akademiji kao medicinska sestra. Bure tiho gasnu u sećanjima i tokovima svakodnevnice, ulazilo se u poslednju deceniju prošlog veka. Zaokupljeni svojim problemima, svako se zatvarao u svoju viziju raspada jednog društva i države. Lavina uništenja nadvijala se nad tokove života, uništavajući i ljubav, dobrotu i sve ljudske vrednosti. Miri se gubi svaki trag.
Huči more, udaraju talasi, rasprskuju se iskrice u vazduhu, odsjaji prošlosti gase se u zrncima baruta, tope se dodiri, zamagljuju se sneni pogledi u uzaludnosti nadanja. Usahla je dečija igra na pesku Bibinja, osušilo prolećno cveće Šumadije. Dolazilasu neka druga vremena.
Mira je pisala: “Dragi brate, vratila sam se u Zadar, ovdje je pakao, svo zlo kao da je prosuto po plećima, kao da nemam vazduha, ljubavi nemam prave. Živeću na Braču, udajem se, kako je sve ovo nestvarno. Raško je poludia, leči se u sanatoriumu Jure je poginuo u nekakvom ratu, Marija ne može to sve preživeti, bolesna je, Edo ne dolazi uopšte,o ženjen je brazilkom,nema nameru vraćati se. Imao je običaj reći ”Sestro svi smi mi žgadija, i Srbi i Hrvati „….”
U drugom pismu Mira piše “Dragi moj braco, mnogo sam tužna, moj braco -u mirem, imam rak, nema mi spasa. Mnogo sam te volela, kao i svu Raćunu familiju. Marija je umrla, Raško je skroz senilan, stalno plače. Molim te, ako ikada dođeš u Zadar, ponesi jednu sviću iz Srbije. Znaš kamenu hrid gdje nas je Edo vozio, tamo je bia mali svetionik, sada je to mala crkvica. Zapali je za mene da dugo gori, ponesi jednu i za Raška. Ja ću ti uskoro umrijeti. Zbogom, volim te.”