Sam početak marta, divan sunčani dan.. Odlučismo moj petogodišnjak i ja da prošetamo da mu pokažem karajolike našeg lepog šumadijskog sela… bar sam tako mislila do danas… da je još uvek lepo, a da li je …?
On oduševljen, a ja…? Teska misao krajeve detinjstva lomi…
Razmišljam, kako je bilo kad sam ja bila njegovih godina, mnogo komšijske dece, koji su se izuzetno lepo družili… selo sređeno lepo u ovo doba godine, spremno da iznikne travica i cveće…. Oranice, sređene odavno… spremne za setvu…
A danas? U vreme kad moje dete živi svoje detinjstvo… od toga je malo šta ostalo…
Šetajući, naišli smo na staru jabuku, sa koje smo brali plodove i uživali, danas ne smemo da beremo sa nje tek tako, jer je voćnjak pored zatrovan…, pričah mu o tome…a potom naiđosmo na stari bunar… koji je u vreme mog detinstva, sa kojeg je vodu pilo nekoliko porodica… Danas on izgleda izlomljeno, jadno, usamljeno, a ima vode… Moje dete je poželelo da ubacimo novčić, on to smatra Bunarom želja… Ne shvata njegovu svrhu, u stvari… ispunila sam mu želju ubacio je novčić i mi nastavismo našu šetnju… Ali kad bih i ja mogla videti očima deteta lepotu…
Međutim, ramišljam tužno kakve želje više imamo kad živimo u opusteloj Srbiji, i ovo malo što nam je ostalo hoće da nam otmu…
Na šta danas liče opustela srpska sela… Tuga velika… ni pašnjaka, ni domaćih životinja… samo pustoš… ko je tome kriv? Mi sami? Naša lenjost? Politika ili što smo prestali da se radujemo Bunaru želja… prestali da želimo… ili više ne gledamo na život dečijim pogledom, gde se to izgubilo?
Autor: Sokić Portal