Autor: Dragana Đurković Tošić
Ilustracija: Iz arhiva autora
Prohladno, tmurno martovsko podne. Nešto malo pre nego će se kazaljke poklopiti grabim žurnim korakom prema kafiću Mondo koji se nalazi na čačanskom Gradskom šetalištu. U napred se radujem susretu sa Mićom Milovanovićem književnom veličinom o kome će buduće generacije tek da uče, našem Šumadijskom Tolstoju, književnoj gromadi, čoveku koji je mnogo podario srpskoj književnosti a mi svikli na sve to i da je tu među nama nekako ravnodušni… Jednog dana biće nam žao što više nismo bili sa njim i što dok smo mogli ne učismo od njega. Elem grabim žurnim korakom i pre nego ću zakoračiti na šetalište čujem glas romskog dečaka od koga me podilaze žmarci, od koga mi se diže kosa na glavi i puni oko. U nekoliko koraka stigoh do njega i zastadoh da uživam u tom čarobnom trenutku. Glas opija dok me reči vraćaju u prošlo vreme. “Tako brzo sve je prošlo, ja sam tebe izgubio”…
Nekog voliš pa ta ljubav u tebi iznedri najdivnije stihove, napišeš knjigu, posvetiš je tom nekom i onda shvatiš da taj neko nije vredan ni knjige ni posvete. Da ste izgubili podjednako. Da ne stanujete na istoj planeti.Pa ti postane jasno zašto godinama unazad ne pišeš za tu osobu i zašto ljubav poklanjaš reci, ptici, polju, zašto voliš nebeski svod, Boga više nego išta i ikoga pa se zahvališ Tvorcu što te je u svojoj ljubavi oslobodio i podario toliku širinu i toliki blagoslov…
I kako jedan nenadani događaj ume da probudi mnoštvo pitanja i da da isto toliko odgovara. Da lepota u glasu jednog malenog dečaka ume da takne dušu i učini da tmurni, posiveli, hladni dan postane topao i nežan kao njegova duša.