Autor: Dragana Đurković Tošić
Ilustracija: pixabay.com
Preminuo pesnik. Preselio se na lepše mesto. Otvorio vrata Raja. Druguje sa Anđelima. Otišao da ore nebeske brazde i ispija vino sa svojim seljacima, onim koji su gore stigli pre njega. Otišao u nebesku širinu da udiše miris razbeharanih trešanja i džanarika, miris aprila i svoje nebeske Srbije o kojima je za života na zemlji pisao i o kojima nam je ostavio putokaz da ako želimo i mi po tom tragu možemo gore. Put je uzak i težak ali naći će se naslednici…
U smrti kao i u životu ostao je skroman. Otišao je kao što je i živeo. Sve to dobri Gospod uredi… Čitam komentare da nije sahranjen u Aleji velikana. Tamo nema cvrkuta ptica istovetnog onom u Donjem Crniću, razbeharanih voćnjaka, mirisa jagorčevine niti žutih maslačaka. U Aleji velikana nema PRAVOSLAVNOG KRSTA tog pravog obeležja ortodoksnog pravoslavca. SRBINA. A Dobrica je živeo za pravoslavlje, za Srbiju, i za oranicu. Sveto trojstvo čoveka, seljaka, pesnika… Bio je pravednik, Božiji miljenik jer ne biva tako često da se na takav način piše. Tako je pisao samo onaj kome je Bog saveznik, kome je putovođa. Zato mu je i podario društvo dece onih čije su duše nevine i čiste kao i njegova. Koja su ga najbolje razumela i najviše volela. Koja će na našu sreću kad odrastu mnogo bolje od nas znati sa kim su drugovali i ko im je ostavio u nasleđe napisane knjige. A mi??? Mi smo gledali kako sve to promiče pored nas i sad se pitamo i polemišemo zašto je tamo gde i pripada, u njegovo Crniće u pitomu srpsku zemlju među svojima i sa svojima zaboravljajući da je Božija poslednja… Poštujmo je.