Autor: Prim. dr med Miloš Gostiljac, specijalista pedijatar
Ilustracija: Instagram
E, tugo moja na raskršćima uverenja, nadanja i očekivanja.
Zašto si ruke izmučene sklopila u lepoti cveća prolećnog,
gde su ti se uzgubili zvuci popevki, polki, valcera i čočeka,
što nekad igrasmo ih ne pitajući za veru,naciju ili akcenat.
Tuge raznešene po čardacima Bosne,livadama Šumadije,
bregovima Zagorja,toplom kamenu Hercegovine ili zemlje Panonije.
Dok majka Mehmeda čekala sa teferidža, nanule šapuću sve tiše
opojnu setu đula rascvetalih u baščama i terasama,
da Azru isprosi voljenu što pogledom snenim nadu greje.
Samo trava pokrivaće plamen humke na Safetovom bregu,
gde ostadoše mladosti neprospavanih noći u praskozorju.
Dok bol rasteruju huk vetra zimskog u snu večnom.
On spava sa pogledom na večernja svetla čaršije svoje.
O, raspevana,opevana Šumadijo, da li čuješ trube svoje
što pate za Milanima, Milošima, Đuđevdanima, prolećima,
rascvetalim voćnjacima, topoljacima, vrbacima reka tvojih.
Da li vidiš poljupce kroz talase i mirise polja i pokošene trave
vinograde zrele, dunje mirisne, kajsije zlatne, nade, raspletene kose
što željno očekuju jesen i jabuke što prosce čekaju.
Zašto grobove brojiš Šumadijo voljena a ne svadbe i slave?
Na starom kolodvoru još poneki prolaznik čeka kasni vlak
dok tramvaj cestom klopara-tu Anita, Vjekoslava čeka
da joj ruže donese i ruke mu sklopi oko vrata.
Možda će na Mirogoju morati venčić ljubavi zauvek ostaviti.
U zadimljenoj zagrebačkoj kavani, već pohabani stolnjak kliže
ka tlu pijanca što zoru već čeka, nerazgovetno mrmljajući.
Na drugom kraju Šime i Jure svu noć ćakulaše
čekajući barbu što ne dođe iz rata nekakvog..
Sve lipe domovine, sve slobodarske tradicije, svi kraljevi
državica uspaničenih u spoznaji svojih sitničavosti
nikada vredne njihovih duša ne behu, njihovih toplina srca
razneženih u bespuću izgubljenih ljubavi i nada.