Autor: Dragana Đurković Tošić
Lektor: Dijana Tošić
Ilustracija: pixabay.com
Na autobuskoj stanici u Kraljevu na onom mestu gde se završavaju peroni, gde su nekad ponosno stajali kiosci brze hrane, štampe i uslužnih delatnosti na poslednjoj radnji u nizu velikim krupnim ćiriličnim slovima na belom hamer papiru piše POPRAVLjAM USPOMENE.
Za trenutak zastadoh i razvukoh usne u širok osmeh. Radoznalost nadvlada i ja priđoh. Vrata su bila zatvorena starinskim katanecem a kroz prljavo prozorsko okno nazirale su se razne dragocenosti koje su nekada nekima ili mnogima malo ili puno značile. Najviše je bilo satova različitih oblika. Zape mi za oko jedan sedefasto plavi, neobičan i probudi uspomenu na davno dobijeni sat sa sitnim malim brilijantinima od majke. Odavno ne pokazuje tačno vreme. Stoji . Pohranjen je u kutiji za nakit od ružinog drveta. Kad bih mogla rado bih tu uspomenu popravila jer smo tada svi bili srećni, nasmejani i veseli u našoj maloj zelenoj dolini pored šest topola. Tada nismo znali da ćemo jednom postati stranci zbog trošnih cigala i parčeta zemlje omeđenog arima.
I onaj drugi plavi što ima oblik kocke koji je usledio kasnije opet kao poklon od majke da mi da hrabrosti da emociju koju nosim u sebi pošaljem na pravu adresu. Da izlečim sebe i još nekog. Da popravim uspomene. Jer mislila sam da je važnije da volim od onoga da sam voljena. A nije. Važno je i jedno i drugo. Da jednom oku kažem da je bilo i ostalo dugo godina moja šećerna vodica.
Moja uspomena koju sam pokvarila misleći da sam hrabra i jaka ako prećutim i to zatvorim u sebe. A pokvarila sam svoje telo, svoju krv, sve u utrobi. Sad se lečim od tog otrova. I… ma moram što pre do Kraljeva, do radnje za popravku uspomena. Ko zna možda tu negde septembarsko oko popravlja svoje uspomene.
Na Svetog Vasilija 12. 05.
leta Gospodnjeg 2018.
D. Đ. Tošić