Autor: Sokić Portal
Ilustracija: pexels.com
Gledam je danas na fotografijama…
Bila bi lepa da je srećnija, da je radila na sebi u duhovnom smislu, da je čitala, a ne to što je sebe bukvalno “zarobila” posle srednje škole.
A bila je kapacitet. Bila je vedra.
Ali sredina. Okruženje, šta li?
Oni su je malo zaglupeli.
Nametali svoja mišljenja.
Nametali svoja uverenja.
Umanjivali vrednost, govorili da ona ne može bolje.
A ona nije znala da može, jer nije ni znala za bolje.
Nije nikako mogla da se izvuče i sazna da ima bolje, da postoji bolje.
Ja sam pokušavala da joj otvorim oči,
davala joj knjige da čita, pa nek su i romani to.
Ne, ona nije čitala. “Kakve crne knjige, ima se posla!”, govorili su joj.
Udaja, samo udaja, to su bili saveti njene porodice i okruženja “na vreme”.
A ja sam joj rodjaka dalja i drugarica.
I govorila joj da nije vreme kad ti neko to nametne, već kad osetiš da voliš, osetiš želju, kad osetiš da možeš, kad osetiš uzvišeno osećanje.
I udala se.
Odmah nakon srednje. Te jeseni…
A ja…, ja na dalje školovanje.
Ona me odmah nakon svadbe zvala da joj pozdravim bivšeg iz srednje (sa kojim se samo jednom poljubila), da mu kažem da se udala da je srećna.
On je malo patio, nije želeo brak, ne u to vreme, upisao fakultet i u Ameriku, tamo je i danas. Vrlo uspešan.
Od tada me više nije zvala. Čula sam da ima veliku porodicu.
I pre par godina me našla na jednoj drštvenoj mreži.
Onda smo se i čule.
Istina je.
Ima veliku porodicu.
Muž joj je alkoholičar.
Troši sve što zaradi.
Ona ide u nadnicu.
Pokušavala da ga ostavi, međutim njeni neće da je prime sa decom,
ona nema posao da bi se odselila.
Svekrva je glavna u kući.
Njen sin je u pravu, po njenom, to što pije, nije ništa alarmantno, snaha po starom dobrom srpskom običaju – ne valja!
Šta se dogodilo mojoj generaciji?
Juče me zvala. Tražila mi dve hiljade da joj pošaljem post netom.
A znate,
ona je oduvek bila bogatija od mene.
Ja nisam imala oca od šeste godine, preminuo mlad.
Njeni su uvek govorili da sam ja loša,
jer se obrazujem, jer radim, jer se borim i jer sam siromašna.
A šta danas kažu? Da sam “opasna”.
A ona?
Juče plače, žali se na decu, muža, na to da ne može da nađe posao sem što radi za nadnicu po selu, ali sada posla nema.
Kažem joj da posla ima, ako hoće da radi.
Ona reče ima samo da bude konobarica u kafani.
Pa, dobro i to mora neko da radi, nije loše za početak.
Ona “osu paljbu” na tu profesiju, sve najgore o ženama koje rade taj posao.
Užasnuto sam je razuveravala da je glupo da na taj način razmišlja i to mora neko da radi, svi se bore da prehrane porodicu.
Da bude čistačica, neće, jer joj smeta hemija, ne može da radi po smenama, zbog muža.
Onda joj predložih da ode u šivaru, tu je ok, sa ženama.
I ona reče, da ne može ni to, jer ne zna da šije, to mora da se uči, ne zna da kroji. Rekoh joj, pa lako se uči, to nije nauka, čovek se uči dok je živ. Da je vrlo važno da čovek hoće da uči, da ima volju, učenje bilo čega poboljšava moždane vijuge, al’ džaba.
– I zaista sam zgrožena, rekoh joj, kakva je to žena koja ništa ne ume i ne može da radi pa čak ne ume da šije, da plete, a sebe naziva domaćicom.
Shvatila sam da ona u stvari neće da uči, učaurena u svojoj nesigurnosti i muci.
Priča kako je matora, a ima tek 38. godina, puši, tračari o nekim stvarima kojima se ni moja pokojna baba ne bi zamarala, već bi uzela stvar u svoje ruke i naučila nešto da radi.
Ne bi pričala da su žene koje rade u kafani loše,
da one koje su obrazovane i zaposlene “opasne”.
Mnogo je do porodice, i mnogo je do vaspitanja, rada na sebi učenja i čitanja.
Ja dok sam išla na kurs engleskog, ona je bila sa društvom na autobuskoj stanici i pušila cigarete,
dok sam išla na kurs za kompjutere u to vreme, ona i njena porodica su osporavali i pričali šta će mi to, za šta bacamo pare moja majka i ja?
Nisu učeni da je moć u znanju i radu na sebi.
Šta je danas?
Ko od koga traži novac?
Šta je sa umanjivanjem vrednosti.
Šta se dogodilo mojoj generaciji?