Autor: Prim. dr med Miloš Gostiljac, specijalista pedijatar
Foto: pexels.com
Kotlino obasjana u srcima generacija,
umilnošću obšivena od zlatom posute jeseni,
snegovima ukrašenih pramenova
i pesmom raspevanih proplanaka i jaganjaca belih.
Kamenom dragim po kom skakućeš reko, žurna, ponosna,
zasjaj u bljesku iskona nad generacijama svojim
što ostaše razasuto udaljene od duše tvoje.
Sami će sjaj duha i toplina uzdignuća tvojih.
Zakucati u srcima onih što nezaboravom – zaborav potisnuše.
Žubori, huči i miruj reko, bruji, pevaj i plači.
Svaki si dan naših pesama, tuga, uzdignuća, padova i bola – sa nama.
Reko voljena, dušu si dala i večni žig ostavila,
po visovima i padinama svog koračanja,
ljubav primila sa visova Studenice, Goča, uzdignuća Čemerna i Stolova,
belo cveće razasula i jorgovane rascvetala,
livadama stada raširila.
Ponosnom kolu si srce nadahnula,
Upletenim kosama cveće rascvetala.
Svaku si boru starinama što na štapu ruke ispucale sklapaju,
zlatom opčinila u nezaboravu korenova i klonulog duha.
Trube se čuju reko, nad dušama voljenja, nadanja i patnje,
po vrhovima tvojim – najavljujući svadbe ili ratove,
počasne plotune ili rađanja…
Opstani voljena reko sa nama kroz vreme.
Raširi svoju dušu po plećima i nedrima
generacija uzavrelih mladosti,
razigranog kola zlatnog sjaja,osmeha čednih,
i ruku sklopljenih na počinku.
Tokova samo tvojih, u duhu neumitnog bitisanja,
kroz zvona srca tvog,
pozovi samo, mi ćemo doći i onda kada nas nema,
naša duša biće sa tobom.