Autor: Dragana Đurković Tošić
Foto: pixabay.com
Pre neki dan sam čula jednog vremešnog starca sa padina Jelice kako objašnjava da je svet počeo da gleda kroz stihove i rime unazad nekoliko decenija i da kad uporedi posao pisanja pesama sa ostalim poslovima kaže da je to vrlo težak posao. Citiraću ga: „Lakše je pokositi livadu nego napisati pesmu.“
Kad bi ljudi moglo da shvate suštinu ovih reči mislim da bi kao društvo bili bliži ozdravljenju. Pesnici i pesme su poput soli koji čine da nam ukusi budu jasniji i precizniji. Da možemo da gutamo da bi živeli.
Zahvaljujući pesnicima i pesmama gutamo dane, mesece, jednom rečju život i to je ona so koja život čuva od bljutavosti…
Koliko je nas koji svakodnevno isušujemo sebe za druge do suvoće koja stvara herpese na duši? One što se nose kao nasleđene košulje ili dukati predaka zbog drugih i za druge a da za uzvrat ne tražimo ništa do samo da oni zbog kojih sve to radimo zavire u sebe radi sebe. Samo to.