Autor: Branko Kirić
Osmeh istine ili razlog vise da verujem da nisi otisla, vec samo ostavila kaput, bas tu, pored trotoara izgubljenih dusa.
Nikada te nisam krivio ni za jedan poraz koji sam dobro skrivao, niti je moja slutnja ikada bila uperena u tebe. Samo sam zeleo da jednom za svagda osetis da sam te zeljan, da te ne pustam da odletis vec da ti pravim prostor.
Znas onaj lepi prostor za nas dvoje. Mozda troje, ne znam… Jos nisam odlucio. Nisi mi dala putokaz. Ostavili smo iza sebe previse potrosenog vremena, bez ljubavi. Nagrizenog od stotine kapljica suza, mojih, tvojih.. vise ne znam cijih. Stranaca koji su lutali kroz nas zivot. Jurili smo jedno drugo nekim bezveznim avanturama, topili ga u nekom bezveznom grehu. Sva ta prljava posteljina, svi ti strastveni dodiri da te odvojim od sebe, da nahranim svoj ego, za koji sam bar ja mislio da je najuzviseniji. Da sam otvorio sve puteve i granice, a zapravo samo mastilo i pisao i pisao po svom srcu, misleci da te brisem. Svi ti dzentlmeni s kojima sam te vidjao, ko su oni nego rusitelji tvoje srece? ! Jesam li u pravu? Naravno! Ne mozes bez njih jer mislis isto kao i ja. Zacaran u svetu koji me ne zasluzuje.
Stojim, krasim coskove i ulicnim damama dobacujem po koju dosetku, jer opcinjen tobom, nemam vremena da sav taj ocaj prenesem na papir. Hocu li se izvuci? Mozda! A mozda i ne zelim, jer kakav je onda smisao mog zivota. Ostavljam te voljena da uz svecu koja treperi preneses svima koji nas mrze jedno veliko Volim i konacno zatvoris tu posudu za mastilo.